Danas vam predstavljam jednu mladu hrabru ženu, koja se bori da ima normalan i kvalitetan život, bez obzira na to što od rođenja ima dečiju cerabralnu paralizu. Rođena je 1997. Godine i može služiti mnogim mladim ljudima, koji su potpuno zdravi kao primjer, da život treba uzeti u svoje ruke i preuzeti odgovornost za svoje postupke. Od sedme godine, nakon raskida roditelja živjela je sa bakom koja joj je i danas najveća podrška. Odlučila je da se posveti pisanju i edukaciji u vezi invaliditeta. Zamolila sam je da mi odgovori na nekoliko pitanja:  

1.Kako bi opisala sebe u kratkim crtama, ko je Milica i čime se bavi?

Sebe bih definisala kao nekoga ko se uvek svojski trudio da bude borac za svoja i tuđa prava, zasluge ali takođe i odgovornosti i obaveze. Moja invalidnost, tačnije decija cerebralna paraliza koju imam, i nesvakidašnji način života koji sam imala me usmerio da budem takva. Ko je Milica? To je jedna mlada devojka koja se dosta toga naslušala i nagledala sa svojih dvadeset i nešto godina, i koja je rešila čvrsto rešila da skine „čaralamu“ sa očiju ovog sveta ma koliko god bude teško. Ja sam osoba koja se bavi edukacijom ljudi na polju invalidnosti kroz svoj lični primer, bavim se pružanjem podrške, i osnaživanjem ljudi pretežno osoba sa invaliditetom. Kroz moje video materijale, tekstove,  društvene mreže, i kroz moje aktivističko angažovanje na polju osoba sa invaliditetom. I za kraj Milica je neko ko bez rezervno ume da voli sebe i druge ljude.

2.Kako i sa koliko godina si saznala za dijagnozu?

Za moju dijagnozu su saznali moji roditelji kada sam ja imala dve godine. Tako što su se zabrinuli zbog toga što ja tad još uvek nisam hodala. Primetili su da ja ne puzim i ne pravim pokrete kao sva druga deca. To im je bio znak odveli su me kod doktora i posle nekog vremena saznali da imam dečiju cerebralnu paralizu.

3.Ko ti je bio podrška i kako si se nosila s tim?

Najveća podrška su mi uvek bile baka i tetka zato što sam najviše vremena provela sa njima. Pa u ranom detinjstvu se nisam nosila nikako sa tim zato što nisam bila svesna toga da sam drugima po nekim parametrima i stadardima drugačija.

4.Kako je prošao pubertet, dijetinjstvo, škola, kako su se drugi odnosili prema tebi, da li si doživjavala mobing i psihičko nasilje i predrasude o dijeci sa invaliditetom?

Pubertet je prošao jako stresno i burno zbog toga što sam u tom periodu počela da otkvam sebe i da uviđam svoje različitosti, koje mi ni malo nisu bile interesantne tada. I trebalo mi je dosta vremena da ih prihvatim i da sebe zavolim zajedno sa njima. Detinjstvo mi je bilo jako lepo i bezbrižno do nekih sedam godina. Kasnije se desio razvod mojih roditelja u kome sam se suočila sa odvajanjem od roditelja, roditelji su mi se odselili a ja sam ostala da živim sa bakom i dedom. U periodu školovanja sam bila meta vršnjačkog psihičkog zlostavljanja. Deca su me izbegavala, ismevala, zadirkivala. I dozivljavala sam psihičku turturu u tom periodu.

5.Koje posljedice nosiš iz tog perioda?

Posledice su višestruke nažalost. Ona posledica koja je ostala prisutna u mom životu dugo posle toga je da sam bila povučena i anti socijalna osoba. To sam hvala Bogu prevazišla kroz edukaciju i rad na sebi.

6.Kako je bio život bez majke i u kakvim odnosima si sad sa njom?

Život bez majke je bio jako stresan. Osećala sam se nesnađeno, uplašeno, imala sam osećaj da su svi i da je sve u ovom životu protiv mene. Odnos mene i moje majke je sada solidan, i dalje živimo razdvojeno, kada smo zajedno trudimo se da ne podsećamo jedna drugu na prošlost. Trudimo se da naš odnos unapredimo i da damo jedna drugoj šansu. Jer niko nije „osuđenik“ u našoj priči.

7.Koji stepen invaliditeta imaš i kako to utječe na tvoju rutinu i tvoj dan?

 Imam prvi stepen invalidnosti, ranije je uticalo jer nisam imala dovoljno samopouzdanja i vere u sebe i svoje mogućnosti to je znalo da me pokoleba, ali sada to jako malo utiče na moj svakodnevni život. Imam srećan i ispunjen život.

8.Šta te je navelo da počneš pisati blog i da li imaš neki svoj cilj za budućnost?

Dobila sam želju da pišem blog zbog toga što sam shvatila da sam ja ranije imala nekog da mi pomogne da bi moj život bio mnogo lakši i lepši, zato sam ja odlučila da budem nečiji element sreće i nečiji izvor života kako se inače zovu moj youtub kanal i moj blog. Moj cilj za budućnost je da na više načina pomognem što više ljudi.

9.Kako izgleda tvoj život danas?

Moj život izgleda kao svaki život jedne mlade osobe, pun nade, želje za životom, pun optimizma i snage za dalje. Život mi je toliko bolji nego ranije zato što sam svesno rešilila da preuzmem odgovornost za moje ranije postupke i zato što sam rešila da ga sama učinim boljim jer ja sam jedina koja to zaista može.

10.Šta bi poručila mojim čitaocima, šta je to što bi obavezno morali znati o osobama sa invaliditetom da bi napokon odbacili sve predrasude?

Ono najvažnije što bi obavezno morali da znaju i da stalno imaju na umu je da su osobe sa invaliditetom isti kao i oni, i da nema neke važne razlike između ljudi koji jesu osobe sa invaliditetom i oni koji nisu. Zato nam treba dati priliku da vas volimo, da vam budemo prijatelji, kolege, saradnici, partneri. Jer mi imamo potencijala da sve to budemo na kvalitetan način.

Nadam se da vas je ova priča inspirisala i pokazala vam da je vaš život u vašim rukama. Sami birate da li ćete izvući najbolje iz njega, ili ćete kukati i prokljinati sve oko sebe.

Link za You Tube kanal na kojem možete pratiti Milicu

https://www.youtube.com/c/VasElementSrece

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti javna.