Zašto obarate glavu? Zašto zatvarate uši?  Zašto krijete pogled?

Kad žrtva gleda ljude, koji na njen strah u očima ne reaguju, gubi vjeru u ljudskost i dobro u ljudima. Dali ste nekad vidjeli nasilje, a okrenuli glavu? Dali vas je bilo strah ili ste bili ne zainteresirani?

Znajte i žrtva ima strah! Možda niste znali kako da pomognete ili ste mislili da će sigurno neko drugi pomoći, ne morate baš vi biti ti koji se miješaju u tuđe probleme. Žalostno je to što i onaj drugi misli da ćete vi pomoći i na kraju niko ne pomogne.

 Od malena nas uče da gledamo svoja posla i da se ne petljamo gdje nam nije mijesto. Ali u ovakvim slučajevima to pravilo ne važi. To je protiv svih ljudskih morala.

 Da li ste čuli u susjedstvu galamu koja je ukazivala na to da se dešava nasilje a pravili se da nečujete? Jer ne bi da se zamjerate sa komšijama. Razumijem ja da to nije jednostavno, ali treba da se podrazumjeva. Niko ne mora da zna da ste vi bili ti koji su pozvali policiju. Anonimna prijava isto postoji.

 Možda su i djeca ugrožena, pozovite socijalne radnike. Nemojte čekati da se desi zločin, reagujte na vrijeme. Ako u najgorem slučaju dođe do ubistva, onda sve komšije priznaju da su svađe i tuče bile svakodnevnica. A niko nije reagovao na vrijeme.

Da li ste čuli nekad da neko zove u pomoć i niste pomogli? Može te li zamisliti kako se osjeća žrtva, koja je zvala u pomoć, kad shvati da pomoć neće doći? Prvo se sama ohrabruje da izdrži još malo, jer svi su čuli, sigurno će neko pozvati policiju. Onda nakon određeng vremena prizna sebi da je prepuštena na milost i nemilost nasilniku. Onda se samo moli bogu da sve dobro završi.

 Razočarena je i povrijeđena i to boli više nego udarci koje hrabro podnosi. Kao da njen život ne vrijedi ništa. Pita se da li vas grize savjest. Ako tako nešto čujete, automatski ste umiješani, htjeli vi to ili ne. Na vama je da reagujete, u suprotnom podržavate takvo ponašanje i vi ste krivi. Znam da zvuči grubo, ali je istina.

 Probudite osjećaje u sebi i ako ste do sada ignorisali, nema veze, prošlo je, ali od sad nemojte više. Molim vas, jer nas se sviju tiče.

Možda poznajete nekog za koga sumnjate da doživljava nasilje. Upitajte da li je sve u redu i ponudite pomoć. Ako vam od prvog puta ne prizna da joj treba pomoć, upitajte ponovo. Ne očekujte brze rezultate. Treba vremena i hrabrosti da se usudi pričati o tome.  Pokažite iskreno interesovanje i budite povjerljivi. Žrtva ne smije da bude tema za trač. Informišite se gdje i na koji način se može obratiti ustanovama koje se bave takvim slučajevima. Ako imate mogućnost, ponudite konkretnu pomoć. To može biti privremeni smještaj, čuvanje dijece, pratnja u policiju ili bilo šta što bi bilo od koristi.

 Ako se odluči progovoriti, imajte strpljenja i samo slušajte. Posljednje što joj treba jeste osuda i pametovanje. Pa čak i ako kaže da će napustiti nasilnika, pa se ponovo predomisli, nemojte joj okrenuti leđa. Mnogi pomisle sama je kriva, ne interesuje me više.

Znajte da nasilje blokira i usporava. Ostanite i dalje za nju tu. To će je ohrabriti, vratiti vjeru u ljude i dati snage za novi pokušaj. Nemojte je siliti na nešto jer s tim dobijate samo suprotan efekat. Ponekad brzo dobijemo ulogu žrtve, ali izaći iz te uloge je naporan i dug put. Nemojte je kriviti što je dopustila to, dovoljno je što sama sebe krivi.  

Ako ne reagujete na nasilje vi ga podržavate. I vi ste krivi. Zašto dopuštamo da svake godine veliki broj žena izgubi život, kao posljedicu porodičnog nasilja? Dali smo postali bezdušni ili smo samo izgubili empatiju. Kada bi svi reagovali na nasilje, bez obzira u kom pogledu, mislim da bi u kratkom periodu dobili društvo bez nasilja.

 Ja ipak vjerujem u ljude i nadam se da će u buduće biti sve manje slučajeva u crnoj hronici. Budimo od pomoći onima kojima je potrebna, pa čak i onda kada je direktno od nas ne traže. Ne okrećite glavu, okrenite broj policije. Možda nekom spasite život. Žrtva će vam biti zahvalna. A vi možete spavati mirne duše.

Pišite mi svoja iskustva u vezi ove teme. Nadam se da vam se tekst dopao i da sam vam služila.